Више не питамо зашто.
Све су то познати кораци 
од којих подилазе жмарци.
Пречесто.
Више нас глупост не чуди.
Памет се одавно повукла у спокој,
Па благословена снева у земљи тој.
Више се не нуди.
Више не сневамо често.
Реалност нас грубо тргне
И на акцију покрене.
Хрли на престо.
Више не слушамо медене ноте.
Мелодија увек вуче на исту страну
Па заголица слатку тајну.
Све те дивоте.
Сада већ унапред знамо
Док стазом корачамо,
Искуство нас води,
Ка магичној слободи,
Истине,тишине
И блиставе белине.
Сутра ћемо се осмехнути
И осмехом разоружати свет.
Мислим да ћемо и волети.
Љубављу победити авет.
Позвати анђеле,изговорити жеље
И покренути ново весеље.
Сутра….
Када заблиста ватромет.
Марија Јакшић