недеља, 29. децембар 2019.

Aki Sunce


Aki je duša koja nesebičnošću pleni,
postaće ti prijatelj što za tren doleti,
anđeli su stalni pratioci njeni,
pravih se reči sa lakoćom doseti.

Aki ti prenosi šta anđeli šapuću,
Svetlošću, mirom nadahnjuje čuda,
pomogne da otkriješ ljubav očaravajuću,
budi i prodrma kad su vremena luda.

Aki se izdvaja u ovom mnoštvu,
svaka njena kreacija od srca je dar,
Odiše posebnošću, vodi blaženstvu,
Jednostavnost joj daje posebnu čar.

Njene smernice anđeli šapuću,
Čarobna putovanja inspiraciju bude,
Mada i sama čujem, njene poželeću,
Poruke i misli što nadahnjuju ljude.

Blagost i mir ne može se opisati,
putevima što ugledaš treba da se uputiš,
ljubav i podrška se ne mogu dočarati,
pesma je kratka, ipak to moraš da osetiš.

Iskre Marie Soleil


Мама

Онога дана када се чаролија роди,
Читав свет ће лагано бледети,
Радознали поглед што смешак га води,
Малени анђео све ће променити.

Тада и свет утихне, небо се зарумени,
Звонки тон компонује арије и мелодије,
Музика душе девојку у мајку промени,
Тек тада осети каква љубав најјача је.

Срећан вам празник, 




уторак, 24. децембар 2019.

Najlepša tišina

Tišina nije nedostižna,
Kada umeš odlutati,
Svetlost može biti snežna,
Samo nemoj ništa pitati.

Uploviš u beskraj tona,
Reč po reč se blago topi,
Pred tobom je vasiona,
Zvezde, Mesec, viktorije i potopi.

Kada tuđi ton utihne,
Tek tada će da ti svane,
Nemoj onom što ne želi,

Taj ne čuje, taj ne voli,
Zato čuvaj svoju zoru,
Svom, čudesnom plovi moru.

Iskre Marie Soleil




недеља, 22. децембар 2019.

Малена

Осмех твој је с' Неба дар,
Даровах ти име исто,
Поглед скрива медни жар,
Милује нас он, баш често.

Чак и кад сам речи прве,
С' нестрпљењем ја желела,
У осмеху речи живе,
Љубиле су, ти смешкала.

Па и сад ми осмех красиш,
Радост, светлост, љубав носиш,
Смеј се мила сваког трена,

Благослова ј' душа пуна,
Мишљу плови мудрост њена.
Чаробна је та малена.

Искре Мари Солеј







субота, 21. децембар 2019.

Bajke za odrasle



Mislili smo da se bajke,
Teško mogu ostvariti,
Ljubav, blagost, snaga majke,
Maštu rode, priđi i ti.

Čarobno je tamo, ovde,
Gde god srce snažno želi,
Magično se htenja rode,
Kad veruješ, tad se deli.

Zato nemoj da odbaciš,
Moć je vere snaga sveta,
Želiš, hoćeš, ostvaruješ,
Pokretač je kod deteta.

Šta je prošlo, nije važno,
Sada gradiš ti mogućnost,
Zagrli ih, ljubi snažno,
Sve su bajke već budućnost.

Iskre Marie Soleil

Pesma je posvećena mojoj ćerki. Njeno odrastanje je propraćeno „olujama" koje nisam želela ni da primeti. Kako sam bila maštovito stvorenje koje odluta u neku svoju bajku, nju sam sklanjala od istog. Želela sam da bude snažna, da se sama bori, ne očekuje čarobne preokrete u priči ( makar ne često). Aliiiiii....ona je, od malena, privlačila čaroliju i sve što poželi. Hvala ti najdraža što si probudila i ponovo me vratila tom najlepšem svetu bajki koje i kreiraju naš život.💖💞😇




петак, 20. децембар 2019.

Jednoga dana


Jednoga dana ćemo se videti,
biće čudno, sigurna sam u to.
Jednoga dana u budućnosti,
slušaću te, gledaćeš me,
međutim, neće to biti prvi put.

Jednoga dana ćeš mi biti potreban,
neću govoriti ništa,
rečenicu, možda dve ili tri,
Jednoga dana, neću moći,
želeću, snevaću,
ali izgovoriti neću.

Jednoga dana ću znati da će trebati...
šaliti se, naglas se smejati,
Jednoga dana će me lice izdati,
srce će pevati,
ali ga nećeš čuti.

Marija Jakšić - Marie Soleil  

уторак, 17. децембар 2019.

Un jour

(autor Katarina ModroiZeleno Alempijević)

https://www.youtube.com/watch?v=jsXs3OzEmz0

Un jour, on se verra,
ce sera étrange, j'en suis sûr.
Un jour, dans le futur,
je t’écouterai, tu me regarderas,
cependant ce ne sera pas la première fois.

Un jour, j’aurai besoin de toi,
Je ne parlerai rien,
Une phrase, peut-être deux ou trois.
Un jour, je ne pourrai pas…
Je voudrai, je rêverai,
Mais je ne prononcerai pas.

Un jour, je saurai qu’il faudra
Faire des blagues, rire aux éclats,
Un jour, mon visage me trahira,
Mon cœur chantera
mais tu ne l’entendras pas.




Marie Soleil

недеља, 15. децембар 2019.

Nebeske kule



Trenuci su odlučivali,
pitanje obavijeno sumnjom,
plovilo je strahom.
Možda je čovek,
kao i svaka životinja,
vođen instinktima?
Ne želim da budem deo!
Nisam, neću, nikada!
Uzalud je da kažeš,
nema reči da ga ožive.
Srušeno je.
Samo...
ponovo...
knedla zastaje,
ostajem nema!
Milioni časova su potonuli.
Naslućivala sam.
Planete retko lažu.
Najavljivale su
rušenje i rađanje.
Samo...
Boli ipak ta uzaludnost.
Boli i neverica.
Kida, šamara, seče.

...

U redu.
Shvatam.
Pa to su moje reči kojima me savetuješ.
Nije to sujeta.
Nije.
Znam da je nepogrešivo - nemoguće.
Ipak, srce je blokirano.
Ipak...
Ipak...
Ponovo si bio u pravu.
Naučiću, valjda,
kule da gradim
na nebesima?
Valjda...
Tamo im je mesto!
Ovde svakako nije!

Iskre Marie Soleil

среда, 11. децембар 2019.

Божанска љубав



Баш када боли, кад би с' тешкоћом праштао,
пошаљи им љубав, загрљај, мир,
да знају боље тад не би маштао,
било би среће за читав Свемир.

Благослов је пружити чак и кад немаш,
када своје мајушно поделиш на два,
није богатство док стално требаш,
облици су разни, можда и песма ова?

Једног ћеш јутра отворити очи,
пред оним што ни не чује ал' пре тога скочи,
насмеши се, захвали па се помоли,

сићушно светло победиће таму,
прогледаће који ни сенку не препознају саму,
Као и ја тебе, тако и ти воли!

Искре Marie Soleil

уторак, 10. децембар 2019.

Млад Месец


Видиш ли обрисе који наговештавају,
почетак је пута, тек ће да заблистају,
сви ови изазови само га оснажују,
док се све не посложи у неком мају.

Ослободи тугу јер не видиш даље,
све су то замке што нестрпљење гради,
било је, јесте, биће, већ нам шаље,
назнаке сјаја који несумњиво следи.

Нису све сенке намерно скројене,
неке су тренутне, благе, нису вођене,
усмери фокус на оно што следи,

Квалитет и искра не може да избледи,
Све су то драга, пролазни нереди,
Блистаће још лепше, тек му то следи!

Искре Marie Soleil

четвртак, 05. децембар 2019.

Зар не би било дивно

Зар не би било дивно
Погледом испунити жељу?
Покрени оно уснуло и интуитивно,
Праскозорје дочекај у весељу!

Зар не би било прекрасно
кад би се срећа осмехом дозвала?
Делила, множила и збрајала
било да је сићушна, ближа ил' даља?

Све је већ могуће, осмотри боље,
пожели, препусти, улиј више воље,
Чаробне ноте већ плове к' душама,

Дотакну па се скрију у неком сну,
загрљај мами, већ волиш њу,
нежну и милу што мери се пољупцима.

Искре Marie Soleil


уторак, 03. децембар 2019.

Моје објављене песме

Уметнички хоризонт, Саша Мићковић
"Купидонова стрела" - песма "Пољупци

"Његошев вијенац" - песма "Револуција"

"Будимо људи попут Патријарха" - песме "Корење",

"Божији дарови",

"Буди искра",

 "Анђели"

"Лирска круна 2" - песма "Ратници"

"Балкански песнички сабор" - "Замишљени сонет",

"Отпад",

"Јутарњи поздрав",

 "Древни сценарио",

"Скривено благо"

недеља, 01. децембар 2019.

Апсурдна пловидба



Тражили су слике и доказе,
засули те питањима разним,
време прошло, реформе пролазе,
све ишчезло у срцима празним.

Сад ти следи нова генијалност,
прва, пета, остајемо неми,
расти опет и прихвати стварност,
нема места никаквој дилеми.

Та је кула од карата здана,
моја, твоја, остаће незнана,
снажан темељ мораш да поставиш,

Не тражи га где ти они кажу,
Схватио си да те мисли лажу,
Вечно царство почни ти да градиш!

Марија Јакшић - Marie Soleil

субота, 23. новембар 2019.

Фреквенција поезије

Преливају се сунчеви бљесци,
комадић радости упакован је баш за тебе,
покушај да га угледаш.
Животиње те весело поздрављају,
свака колико она уме,
покушај да ослушнеш.
Природа ти поклања мирисе,
опијају и носе до оних срећних тренутака,
покушај да се препустиш.
Бог, анђели, Универзум,
ма у шта да верујеш,
поздравља те шарајући облаке срцима,
покушај да их угледаш.
Немој макар данас,
стварати препреке,
ширити тугу,
преносити оштра сечива,
повређивати душе које, чини ми се,
осећају снажније него ти.
Ти си весник Неба,
они грле а не ударају!
Ти си весник Звезда,
оне указују а не блокирају!
Ти си весник анђела,
они помажу а не притискају!
Ти си весник мудраца,
они виде и пре очигледног!
Лако је погодити тугу,
лако је распирити бес,
лако је привући стихоклетствима,
Лако је.
Није то сврха песника!
Зато од данас,
пре него испалиш пљусак речи,
ослушни и осети им фреквенцију!
Када пронађеш ону праву,
схватићеш свој задатак.
Добро дошао у свет благословених душа,
добро дошао у свет песника.

Искре Мари Солеј



четвртак, 21. новембар 2019.

Данас је прекрасан дан



Настављам,
верујем,
видим.
Указује се пут који сам назирала.
Ширим крила, 
окружена искрама корачам светом.
Снага пулсира,
циклични сјај 
преплављује Планету,
креира чудеса.
Захвална сам што јесам,
уз најмилије свиће прекрасан дан.
Удишем чаролију,
окупана сам Сунцем,
миришем мир,
носе ме невидљиви токови
Природе и Свемира.
Свиће предиван дан.
Праском ствара бескрајни низ.
Чујем шапат:
"Осмехни се,
срећа је заразна.
Није до цвећа,
до семена је.
Негуј га благошћу и љубављу."
Радост трепери у срцу.

Искре Мари Солеј

четвртак, 07. новембар 2019.

Немирко



Ћутим јер одговор леди,
певам јер ћу те ту пронаћи,
занесеног у високим тоновима
некадашњих сјајних тренутака.

Молим се и верујем.
Анђели ти већ обасјавају пут ка нама,
милозвучне харфе буде трубе,
одјекује она моја омиљена.

Скамењена и непомична,
одлучујем да више никада,
макар се све изокренуло наопачке,
нећу рећи - други пут ћемо.

Све док капци не залепршају,
док буре не прочисте,
снага не продрма уснуле дамаре,
чекаћу!

Окрени се ка тим бљесцима,
то су твоје искре.
Милиони су жеља у њима,
милиони молитви и поздрава.

До свитања немирко...

Марија Јакшић - Marie Soleil



четвртак, 31. октобар 2019.

Дрво љубави и среће



        Седела је дуго на свом дрвету среће и љубави. Благо погнуте главе јер је околни свет није занимао, повремено би се осмехнула. Срце које је благо привијала уз себе било јој је превише драгоцено. Бојала се да га не изгуби, не повреди. Њено дрво је из дана у дан све више старило. Повремено би пустило неки листић у нади да ће дотаћи Љубицу. Узалуд, она је била успавана . Киша срцоликих листова би падала око ње али Љубица се чврсто држала свог маленог срца не обраћајући пажњу.

-Љубицеееее !
-Стрпи се још мало, само да кажем срцу још нешто.
-Љубице, плашим се да не буде касно. Моје гране су тешко повијене, терет љубави их ломи. Љубице, ове љубави су твоје, прихвати их.
-Знаш да не могу то да урадим. Превише га волим.

Стабло се сушило, срцолишће је опадало…Љубица је остајала занесена маштом. Чувала је ту своју љубав градећи штит. Штит је спречавао, није га штитио. Љубица то није могла да схвати. Обећала је да ће га вечно чувати, вечно волети. Бацила је кључ. Заробивши га мислила је да ће их усрећити обоје. Барем је она била убеђена у то.

-Подигни поглед, осврни се Љубице. Прихвати ово што ти пружам.

Узалуд, није га слушала. Била је заслепљена својим романтичним бајкама.
Једнога дана дрво се срушило. Љубица се некако дочекала на ноге. Окренула се и угледала своје дрво среће како осушено и повређено лежи пред њом.

-Дрво моје дивно, па када се све ово десило ? Како нисам приметила да болујеш ?
-Покушао сам да те дозовем али…

Сузе су јој текле. Стварале су поточић носећи са собом срцолишће. Сваки листић је лагано оживљавао и враћао своју јарко црвену боју. Поточић је дотакао и корење. Оживело је и оно. Стабло је враћало своју снагу. Дрво среће се затим усправило а Љубица радосно поскочила и узвикнула:

-Срећо, жив си !
-Успела си да ме оживиш. Само…
-Реци ?
-Немој више ово радити. Нећу се опоравити идући пут. Превише је ово за мене.
-Нећу, обећавам. Зашто немаш оно дивно срцолико лишће ?
-Када будеш ослободила своје драгоцено срце, израшће и лишће.

Љубица га је одмах послушала. Угледала је кључ, брзо га откључала и поцепала папире заклетве да ће чекати праву љубав. Тада се и лишће појавило. Било је смарагдно зелене боје.
-Срећо, зашто лишће није онако црвено као некада ? Лепа је и ова зелена боја али…
-Драга Љубице, желиш ли искрено да моје лишће добије рубин црвену боју као некада?
-Желим, најсрећнија бих била да му се врати та боја. Шта треба да урадим ?
-Треба да заволиш. Прво своје биће, затим да допустиш исто и бићу које је увек уз тебе.
-Али ја волим себе. Волим и друге.
-Не Љубице, није то љубав. Љубав никада не заробљава, није она штит већ подупирач, подршка. Ти си своје срце заробила у свету романтичног маштарења. Љубав је унутрашња снага која покреће. Не мораш је држати, неће она побећи. Кад је пустиш да слободно лети, научила си да волиш.
-Како да је пустим да лети ? Па можда се срце повреди.
-Љубице, искрена љубав не може да повреди. Знај и да, колико год далеко да оде, невидљиве нити је спајају са тобом. Она постаје твоја половина, засебна половина која може бити и одвојена. Ипак, знаћете да сте савршени спој. Бићете слободни а срећни.

      Било је потребно време али је успела. Како знам да је успела ? 
      Па зар не примећујеш светлост боје рубина око нас? То Љубицино дрво среће      блиста! Угрејаће и отопити и твоје срце ако га дуже време посматраш.

Марија Јакшић – Marie Soleil

недеља, 01. септембар 2019.

Les doutes et l'amour

Je ne veux pas écouter,
C'est plus facile de voir.
S'il n'y a pas de preuves,
Comment on pourrait savoir?

On parle d'amour,
De l'avenir qui nous attendent,
Les mots douces,
À mon avis,
Montrent les signes
Comme une alarme.

On n'aime personne
Et on ne va pas souffrir.
Pourquoi vivre encore
Si on va mourir?

Pour être sincère,
On ne cache pas sa vie,
On embrasse le bonheur
Et nos amis.

Il ne reste pas la peur,
Les doutes et la souffrance,
Quand on est ouvert,
Quand on fait la différence.

Marie Soleil

недеља, 28. јул 2019.

Разумем


Разумем да је то твој начин.
Плашим се да је мој пут другачији.
Не можеш обећати, рано је још за то,
нисам ни сама помислила да их дам,
али ти сечеш ружу у корену,
пре него процвета и наговештај тај.
Понекад поздрав, испраћен пољупцима,
буди и жари још више,
некада пече, рана крвари,
друго или чак треће вече.
Разумем да не можеш,
не обећаваш празно,
ал' машта би ми сада била дража,
волим да сневам да све је ближе,
могуће, дивно, прекрасно сада.
Зато ћу ћутати, пустити, ослободити,
све ове нити што везују нас,
нећу ни тражити, ни сада ни сутра,
јер ти је немогуће, не видиш спас.
Разумем ни да ти све ове речи
неће помоћи,
биће ти смешне, претеране,
знам,
ал' ја сам сањар што снева по ноћи,
да љубав је оно што испуњава дан.
Препуштам сада времену и тишини,
да утре пут твоје среће,
немој се љутити, нећу се јављати,
препуштам судбини, нек одзвони за крај.

Искре Marie Soleil

петак, 19. јул 2019.

Trag u pesku


Sevalo je lomeći nadu,
bljesci su spržili put.
Vreme je!
Beg od uspomena,
fleševa nekadašnjih stidljivih pogleda.
Bolno zavija praznina,
kao da se smeška,
podseća na sve,
na nedovršeno a savršeno.
Ne znam...da li neprisustvo
stvara ovolike sumnje i strahove?
Gubi se java,
tamni oblaci likuju.
Još jedan dan!
Samo još dan i izbrisaće se,
nestaće slike koje sada već bole.
A onda, kada ne budem toliko blizu,
preblizu svemu u čemu vidim tebe,
biće lakše.
Stalno to sebi ponavljam.
Biće lakše?
Zaboraviće se?
Tada još više zaboli.
Bilo je lepo.
Predivno i čarobno.
Hvala.
Vreme će doneti odgovore.
Nedovršeni doživljaj ili početak čudesnog?
Reći ću ipak, pa nek pukne ego.
Nije to samo nepoznato,
nije ni ambijent,
bila je to povezanost,
drhtaji iz duše,
spajanje u čudesnom,
magično i neopisivo.
Sad vidim da je nestvarno.
Šteta.
Nije svim čudima suđeno da traju.
Nisu uklesani,
ispisani su grančicama
po pesku.
Vetar je pobednik.
Nestaće uskoro i najmanji tragovi.

Iskre Marie Soleil

субота, 13. јул 2019.

Sudar svetova


Danas su se sudarili svetovi.
Prasak odjekuje slikajući dugu,
misli su budne, na trenutke i zatrepere.
Danas su se sudarili svetovi.
Ne čekamo više potvrdu,
koračamo, letimo, plešemo
uz melodiju što nebo komponuje.
Danas su se sudarili svetovi.
Sigurna sam da je pravi scenario
jer otkrivamo još neoslikane predele
dok svaki cvrkut ujednačeno bruji.
Danas, kada su se sudarili svetovi,
zahvalnost budi osmeh,
izbor rađa ponos,
putokazi se roje,
sreća je zlatne boje,
misli postaju znaci,
moje su postale tvoje,
znaš ti već koje.
Sve one što osmeh bude,
one najslađe, dečje, nevine,
sada već naše, što rađaju boje.
Hvala ti što postoje!

„Iskre Marie Soleil"

петак, 21. јун 2019.

Принц и клинцеза









Не можеш приземљити орла!
Крила спутавају, увек хрли навише!
Желела сам јако, без слуха била,
сваки мој корак удаљавао ме је превише.

Не можеш одмах стићи до центра,
лавиринт је готово век грађен!
Ал' ја сам желела, скоро обневидела,
слободу пространства, мој свет да му покажем.

Идеали и реалност су често у супротности,
поглед им је замагљен ил' сном ил' јавом!
Желела сам, чиниле су се као лудости,
расветлити маглу што плови међ' тамом.

Толико слични у удаљеним световима,
пишемо бајке на папирусу бескрајном,
заустављени сумњама обавијени зидинама,
свако у свом, сигурном и бајном.

Ако постоје путеви којима мисли плове,
можда и чујеш неспретне поздраве,
у трену ћеш застати код приче нове,
сетиће на неспоразум, дворе чађаве.

Искре Marie Soleil





недеља, 16. јун 2019.

Свете Тројице



Када би могао извући се напоље
не питајући зашто нити до када?
Када би успео имати поверења
кад није лако, не назире се нада?
Ако истински увидиш грешке
које неуморно вуку на дно,
ако угледаш замке и препреке,
одбациш старо и прихватиш ново?
Можеш победити сву таму и страх,
препустити се, опростити и следити
тајне знаке што скрива их облак!
Не чекај чудо да се пред тобом прикаже,
чуда су душо свуда око нас!
Не криви никога, до нас је, заиста!
Ти, он ил' она?
Једна суштина,
посматрача триста!?
Воли и љуби, испери мржњу,
бес нас ослепи, не носи спас!
Не бежи, не сумњај, помози сужњу!
Спас дрема у теби!
Веруј у Нас!

"Искре Marie Soleil"

недеља, 09. јун 2019.

Zamišljeni sonet




Već par dana zamišljena brojim,
Koliko je leta proteklo od tada?
Zabrojim se, pa zbunjena stojim,
Stoji vreme ali ne i nada.

Sve će doći tad na svoje mesto,
Kad se trase ukrste pred nama,
Događa se, iznenadi često,
Svetlost bljesne a izbledi tama.

Misli gore, plamen kosi sumnju,
Karte kriju u novom deljenju,
Moje, naše, sećaju na prošle,

Devet, deset il' će biti osam?
Zamišljena, takva kakva jesam,
Dočekujem one što su došle.

Marija Jakšić – Marie Soleil


уторак, 04. јун 2019.

Skriveno blago



Oslušni pa zastani!
Želi li duša darove Zemlje il’ Neba?
Šta ti to treba
pre nego osmeh lice preplavi?
Dobićeš jedan, nikada dovoljno vredan,
želeti drugi, peti pa sledeći
jureći zbunjen na putu ka sreći,
osvrtati se, saplitati, nećeš ni pitati...
Šta je to beskrajno što nikad ne bledi,
ono zbog čega osmeh i vredi?
Blago se skriva negde duboko,
nevidljivo je onima što ga zlatom mere,
zato se više ne pitaj gde je!
Možeš ga dati il’ sutra izgubiti.
Zbog toga nemoj pogrešno suditi!
Blago je, ipak, silno “ljubiti”!


"Iskre Marie Soleil"

Jutarnji pozdrav


Oslušni svaku reč!
Nisu one tričava slova.
Kada uspeš da osetiš
nijanse i prelive,
prasak il’ smiraj,
poruku ili poziv...
možda ćeš ih opreznije birati?
Napiši sebi priču,
protkanu najsilovitijim,
najnežnijim rečima
koje nadahnjuju!
Iščitavajući je,
poželi svojoj duši
 fantastičan dan.
Jer, svaki je neponovljiv!
Samo je tvoj i vredan osmeha!


"Iskre Marie Soleil"

Otpad


Kad reči gacaju po blatu,
kad tama predvodi tvoja dela,
tada znaj da sam već odlepršala
do tebi nedostižnih predela.

Nemoj se čuditi što su daljine bliskije,
što neću reći mada sve znam,
što seta izbija, magla još vlada,
što sečem, brišem, ne volim sada!

Uzalud pokušaji da otpad ukrasiš,
smeće će ostati, srce već ti je trulo,
zato se nemoj više ni truditi,
nula je nula kad se množi nulom.

Ne mogu tama i svetlost srasti,
iskre ih bace miljama daleko,
ne može mržnja uz ljubav rasti,
one plove slepe, svaka svojom rekom.

„Iskre Marie Soleil

среда, 08. мај 2019.

Ananas


Prkosi i zove
kada slutnje haraju,
nasmeje i traži
kada se prkosi zamrznu,
prati i pita dok izazovi
lepršaju nošeni strahom.
Volim.
Baš ga takvog volim!
Zbog osmeha,
nefiltriranih predstava,
svetla kojim utire put,
zbog poziva u nepoznato,
zbog neobičnog.
Volim.
Još više ga volim!
Sada svaki šestougao 
poziva sledeći
a niz se sklapa u beskonačnom.
Tek sada mu oblik prepoznajem.
Kada ga volim.

Marie Soleil - Marija Jakšić


среда, 20. март 2019.

Величанствени


Не могу похвалити таму,
светлосни преливи су ми блискији.
Не могу презирати ожиљке,
одскочне су ми даске, пут ми је чистији.
Зашто  да враћам протекло
док се толико радујем новом дану?
Нећу вам доћи, нисам из те приче,
искре ме милују на путу снова,
изабрала осмехе, на то не личе,
схватила да је трачак светлосни одсјај.
Ходају уназад, слепи су за сјај,
хвалећи рану, заклањају рај.
Ал' ми је тешко гледати без речи,
како се ваљају у лажи тој!
Љубав  је само, део по део,
одлика величанствених на стази овој!
Немој говорити тек да би копао!
Немој ни гледати већ руку пружи!
Реч нам је дата да нади служи,
не да уруши, не да се обруши.

Marie Soleil - Марија Јакшић