Одувек се питамо,
Јадикујемо и патимо,
За олакшање преклињемо,
И никако да схватимо.
А каже чак и моја мала Срна,
Да не можеш се лишити баш сваког трна.
Свака је ружа прекрасна и посебна,
Лепа или ружна,ипак је јединствена.
А каже и да свако има задатак свој,
и нема човека на Земљи овој,
Што за живот не моли на планети новој,
гура и жури ка провалији тој.
Ал’ када стигнемо до самог краја,
када се отворе врата раја,
Помоћи ће нам крст,не граја,
Да купимо карту до бескраја.
Марија Јакшић