Резултат слика за kalemegdan








Зашто увек када човек помисли
да је превазишао и заборавио,
наново искочи стара успомена
и оживи све доживљено,
дивно,нестварно?

Ти се дичиш пред самим собом,
како си успео,
урадио шта си морао,
направио „птићу“ крила и наговорио га да полети.

Сада ,када је одлетео
и удаљио се толико 
да му се само назире траг међу облацима,
нижу се тренуци,слике ,
неизговорене речи чији је
нечујни одјек некада стварао 
најлепше мелодије.

Тада речи нису ни биле потребне.
Мисли су летеле а погледи преносили 
све оно што ниси ни морао помишљати.

Речи!!!!
Сада,када мораш,
да све нагласиш глувом,
на нацрташ слепом,
да појасниш,
да наметнеш.
Када сумњаш,
плашиш се,
желиш…
Када се све више чини да губиш време…?

Сада ти у сећање дође стара клупа,
топлина и опијеност.
Сада желиш кишу
и лутање
и даљину
и ћутање.

Не кажем!
Волео си је и тада.
Ту кишу,
занесеност у којој читав свет бледи.

Време,
када није било важно
куда ходаш ни када ћеш стићи.

Даљину,
која је била непремостива?
Смешно….
Како је то смешно!

Сада је и онај најближи 
миљама удаљен,
глув и слеп за танана
и флуидна струјања.

Сати и дани успављујућих разговора,
неважна препричавања дневних глупости.
Оооо,ма могао си да слушаш сатима!

Е па недостаје!!!

Смешно је заиста,
што питају и чуде се :
Зашто си се оградио снажним зидинама?!
Па тако слепи и глуви
за мимику, говор између редова,
о теби суде.

Не треба објашњавати,
ни цртати.
Не разуме лаик твој цртеж.
Не чује твоју песму.
И не тражим!
Више ни не желим!

Желим само у мислима да одлетим,
до свега што самим постојањем
засени ово стварно,
у нади ,
да ће можда једног дана
овај вајар,
поново извајати,
ако не уметничко дело,
онда неку другу прекрасну посебност.

Марија Јакшић