Разговор Памети и Душе
Знам да су узалудне куле од песка!
Са првом плимом,све ће нестати.
Али ја уживам у самом стварању,
а то задовољство не може престати.
Знам ја да не треба стварати бисер,
ако га потом не сместиш у шкољку,
да многи не знају његову вредност-
Али ја познајем ту стару бољку!
Знам и да је љубав често прецењена,
и као таква оставља боли.
Ал` љубав тако дивно опија
а томе просто не желим да одолим.
Знам да је самоћа најгори друг,
а човек није створен да живи сам.
Али ја ценим своју тишину,
то је мој терен,већ добро знан.
Знам да су критичари добронамерни,
сваки твој савет већ сам чула.
Али ја волим да се радујем,
дражи ми је мој сан који сам уснила.
Знам и да се упорност увек исплати,
пред њом се руше препреке и жеље,.
Ал` узалуд причаш,душа ће патити,
а душа иште срећу и весеље.
Знам да ћеш ме уобличити својим калупом,
који је проверен,успешан и чврст.
Али ја ипак бежим галопом,
измичем руку а остављам прст.
Знам ја одлично сва твоја правила,
кажеш да без њих,сви договори се руше,
Ал` ипак су сва она мене удавила,
а правила постоје-тек да се руше.
Све то већ знам Памети драга,
победник си увек у нашим биткама,
ал` пусти ову Душу бар сада,
да једном ужива у својим грешкама.
Марија Јакшић
Нема коментара:
Постави коментар
Ostavite svoj komentar: