Nebeske kule

Trenuci su odlučivali,
pitanje obavijeno sumnjom,
plovilo je strahom.
Možda je čovek,
kao i svaka životinja,
vođen instinktima?
Ne želim da budem deo!
Nisam, neću, nikada!
Uzalud je da kažeš,
nema reči da ga ožive.
Srušeno je.
Samo...
ponovo...
knedla zastaje,
ostajem nema!
Milioni časova su potonuli.
Naslućivala sam.
Planete retko lažu.
Najavljivale su
rušenje i rađanje.
Samo...
Boli ipak ta uzaludnost.
Boli i neverica.
Kida, šamara, seče.

...

U redu.
Shvatam.
Pa to su moje reči kojima me savetuješ.
Nije to sujeta.
Nije.
Znam da je nepogrešivo - nemoguće.
Ipak, srce je blokirano.
Ipak...
Ipak...
Ponovo si bio u pravu.
Naučiću, valjda,
kule da gradim
na nebesima?
Valjda...
Tamo im je mesto!
Ovde svakako nije!

Iskre Marie Soleil