Trag u pesku

Sevalo je lomeći nadu,
bljesci su spržili put.
Vreme je!
Beg od uspomena,
fleševa nekadašnjih stidljivih pogleda.
Bolno zavija praznina,
kao da se smeška,
podseća na sve,
na nedovršeno a savršeno.
Ne znam...da li neprisustvo
stvara ovolike sumnje i strahove?
Gubi se java,
tamni oblaci likuju.
Još jedan dan!
Samo još dan i izbrisaće se,
nestaće slike koje sada već bole.
A onda, kada ne budem toliko blizu,
preblizu svemu u čemu vidim tebe,
biće lakše.
Stalno to sebi ponavljam.
Biće lakše?
Zaboraviće se?
Tada još više zaboli.
Bilo je lepo.
Predivno i čarobno.
Hvala.
Vreme će doneti odgovore.
Nedovršeni doživljaj ili početak čudesnog?
Reći ću ipak, pa nek pukne ego.
Nije to samo nepoznato,
nije ni ambijent,
bila je to povezanost,
drhtaji iz duše,
spajanje u čudesnom,
magično i neopisivo.
Sad vidim da je nestvarno.
Šteta.
Nije svim čudima suđeno da traju.
Nisu uklesani,
ispisani su grančicama
po pesku.
Vetar je pobednik.
Nestaće uskoro i najmanji tragovi.

Iskre Marie Soleil