Otpad

Kad reči gacaju po blatu,

kad tama predvodi tvoja dela,

tada znaj da sam već odlepršala

do tebi nedostižnih predela.

Nemoj se čuditi što su daljine bliskije,

što neću reći mada sve znam,

što seta izbija, magla još vlada,

što sečem, brišem, ne volim sada!

Uzalud pokušaji da otpad ukrasiš,

smeće će ostati, srce već ti je trulo,

zato se nemoj više ni truditi,

nula je nula kad se množi nulom.

Ne mogu tama i svetlost srasti,

iskre ih bace miljama daleko,

ne može mržnja uz ljubav rasti,

one plove slepe, svaka svojom rekom.

„Iskre Marie Soleil“