Седела
је дуго на свом дрвету среће и љубави. Благо погнуте главе јер је околни свет
није занимао, повремено би се осмехнула. Срце које је благо привијала уз себе
било јој је превише драгоцено. Бојала се да га не изгуби, не повреди. Њено дрво
је из дана у дан све више старило. Повремено би пустило неки листић у нади да
ће дотаћи Љубицу. Узалуд, она је била успавана . Киша срцоликих листова би
падала око ње али Љубица се чврсто држала свог маленог срца не обраћајући
пажњу.
-Љубицеееее !
-Стрпи се још мало, само да кажем срцу још нешто.
-Љубице, плашим се да не буде касно. Моје гране су
тешко повијене, терет љубави их ломи. Љубице, ове љубави су твоје, прихвати их.
-Знаш да не могу то да урадим. Превише га волим.
Стабло се сушило, срцолишће је опадало…Љубица је
остајала занесена маштом. Чувала је ту своју љубав градећи штит. Штит је
спречавао, није га штитио. Љубица то није могла да схвати. Обећала је да ће га
вечно чувати, вечно волети. Бацила је кључ. Заробивши га мислила је да ће их
усрећити обоје. Барем је она била убеђена у то.
-Подигни поглед, осврни се Љубице. Прихвати ово што ти
пружам.
Узалуд, није га слушала. Била је заслепљена својим
романтичним бајкама.
Једнога дана дрво се срушило. Љубица се некако
дочекала на ноге. Окренула се и угледала своје дрво среће како осушено и
повређено лежи пред њом.
-Дрво моје дивно, па када се све ово десило ? Како
нисам приметила да болујеш ?
-Покушао сам да те дозовем али…
Сузе су јој текле. Стварале су поточић носећи са собом
срцолишће. Сваки листић је лагано оживљавао и враћао своју јарко црвену боју.
Поточић је дотакао и корење. Оживело је и оно. Стабло је враћало своју снагу.
Дрво среће се затим усправило а Љубица радосно поскочила и узвикнула:
-Срећо, жив си !
-Успела си да ме оживиш. Само…
-Реци ?
-Немој више ово радити. Нећу се опоравити идући пут.
Превише је ово за мене.
-Нећу, обећавам. Зашто немаш оно дивно срцолико лишће
?
-Када будеш ослободила своје драгоцено срце, израшће и
лишће.
Љубица га је одмах послушала. Угледала је кључ, брзо
га откључала и поцепала папире заклетве да ће чекати праву љубав. Тада се и
лишће појавило. Било је смарагдно зелене боје.
-Срећо, зашто лишће није онако црвено као некада ?
Лепа је и ова зелена боја али…
-Драга Љубице, желиш ли искрено да моје лишће добије
рубин црвену боју као некада?
-Желим, најсрећнија бих била да му се врати та боја.
Шта треба да урадим ?
-Треба да заволиш. Прво своје биће, затим да допустиш
исто и бићу које је увек уз тебе.
-Али ја волим себе. Волим и друге.
-Не Љубице, није то љубав. Љубав никада не заробљава,
није она штит већ подупирач, подршка. Ти си своје срце заробила у свету
романтичног маштарења. Љубав је унутрашња снага која покреће. Не мораш је
држати, неће она побећи. Кад је пустиш да слободно лети, научила си да волиш.
-Како да је пустим да лети ? Па можда се срце повреди.
-Љубице, искрена љубав не може да повреди. Знај и да,
колико год далеко да оде, невидљиве нити је спајају са тобом. Она постаје твоја
половина, засебна половина која може бити и одвојена. Ипак, знаћете да сте
савршени спој. Бићете слободни а срећни.
Било је потребно време али је успела.
Како знам да је успела ?
Па зар не примећујеш светлост боје рубина
око нас? То Љубицино дрво среће блиста!
Угрејаће и отопити и твоје срце ако га дуже време посматраш.
Марија Јакшић – Marie Soleil
