Када видиш још неостварено,
Окусиш непостојеће реалности,
Пробаш, треснеш, пуца вретено,
Труло и тамно, препуно пакости.
Питаш се непрестано како то не виде?
Зашто отровом посипају пут?
Осетиш да им је страно да се постиде,
Слепе их жалиш, ниси ни љут.
Урлик се проноси сваким издахом,
Светлошћу ил' тамом пробуђен, силан,
Чезнемо сви за мајушним предахом,
Сад ако станемо, мир нам је недостижан.
Немој се борити ватром и огњем,
Ватра на ватру не иде, знај!
Удахни љубав, анђелима вођен,
Рај је у души и ту је крај!
Марија Јакшић – Marie Soleil
"Искре Мари Солеј"
Нема коментара:
Постави коментар
Ostavite svoj komentar: