Рођење лавице Луне

Рађа се нови дан у Зоовилу. Животиње сањиво отварају очи, лагано се протежу и неспретно корачају ка појилима. Само је малена лавица Луна раздрагана и радознала. Весело скакуће лево, па десно све до потока. Ту би угледала камичак корално црвене боје и шапицом га покушавала дохватити и истражити. Затим би угледала цвет маслачка и задивљено узвикнула:

„Како подсећа на Сунце! Златно жуте главице су усмерене ка Сунцу.”

Убрзо би Луна проучила сваку травчицу, камен...сваки делић свог кавеза. Застала би затим, тужно спустила главицу на шаpе и заустила:

„Поново шипке од кавеза! Опет нећу успети да упознам нове цветове, листове, животиње...”

Потекла би јој суза. Сливале су се и квасиле јој шапице. Утонула је у сан.

Иста прича се понављала данима, месецима...док, једног дана, голубице Анђела и Маја нису одлучиле да јој помогну.

„Хајде да јој испричамо све о њеном рођењу!” – рече Анђела.

„Затим ћемо јој открити прву тајну Зоовила – замисли и биће тако.” – надовезује се Маја.

И прича почиње...

„ Сећаш ли се пуфнасто белих облака обасјаних Сунцем? Тада је све почело. Сви становници су тамо били пре него су се родили у Зоовилу. Заједно сте одлучивали како, где и у којој породици ћете се родити. Жељни сте били да научите још нешто ново. Пажљиво сте бирали ко ће вас учити о љубави. Одлучили сте ко би био савршен да вас научи шта је то срећа, шта је богатство, добро, лоше, храбро или снажно. За почетак ћу ја, Анђела, да ти помогнем да се сетиш шта се десило пре твог рођења и увешћу те у ову дивну школу коју ћеш звати Живот. Знај да ћу увек бити уз тебе, ма где ишла. Слушаћеш моје савете и осетити да те чувам, помажем ти и усмеравам те.

–        Сада ћеш научити прву лекцију Зоовила „Замисли и биће тако”. – рече Маја. Када се пробудиш, покушај да машташ. Замисли најдивније ствари. Рецимо, замисли да не постоји кавез и да слободно шеташ где год пожелиш. Замисли и видећеш да ће се све дешавати како си пожелела.”

Луна се изненада пробуди и зачуђено проговори:

–        Какав је ово сан? Можда је све то могуће? Покушаћу! Лепше се осећам када маштам и када сам срећна него када гледам ове шипке и плачем.

Луна је полетела мислима у свој савршени свет. Осећала се предивно, лако и полетно. Чак би се повремено гласно насмејала. Одједном је зачула гласове радника који су говорили:

–        Хајде, пожури! Морамо склонити све кавезе!

–        Знам, превазиђено је да животиње буду затворене. Морамо им направити простор за живот без жица и шипки. Рекли су нам да морају бити у свом природном окружењу.

Луна је остала без даха. Одлучила је:

–        Увек ћу маштати! Ништа није немогуће! Како сам маштала – тако ми се и догађа!

* Занимљиво је да је прича настала пре отприлике 5 година. Записала сам је у малом роковнику као водич ћерки. Слушајући видео Стефана Радовића, размишљам да ми је потребан мали роковник у коме ћу записивати своје Искре. По једну на свакој страници. Угледам, баш овај у коме је записана прича о Зоовилу (Стефан је у новембру прошле године објавио књигу Zoeland ). Занимљиво је што ми се последњих месеци управо догађа оно о чему и говорим. Најзанимљивије је што се најбоља другарица моје ћерке, коју познаје годину дана,  зове Анђела.

Марија Јакшић – Marie Soleil