Фреквенција поезије

Преливају се сунчеви бљесци,
комадић радости упакован је баш за тебе,
покушај да га угледаш.
Животиње те весело поздрављају,
свака колико она уме,
покушај да ослушнеш.
Природа ти поклања мирисе,
опијају и носе до оних срећних тренутака,
покушај да се препустиш.
Бог, анђели, Универзум,
ма у шта да верујеш,
поздравља те шарајући облаке срцима,
покушај да их угледаш.
Немој макар данас,
стварати препреке,
ширити тугу,
преносити оштра сечива,
повређивати душе које, чини ми се,
осећају снажније него ти.
Ти си весник Неба,
они грле а не ударају!
Ти си весник Звезда,
оне указују а не блокирају!
Ти си весник анђела,
они помажу а не притискају!
Ти си весник мудраца,
они виде и пре очигледног!
Лако је погодити тугу,
лако је распирити бес,
лако је привући стихоклетствима,
Лако је.
Није то сврха песника!
Зато од данас,
пре него испалиш пљусак речи,
ослушни и осети им фреквенцију!
Када пронађеш ону праву,
схватићеш свој задатак.
Добро дошао у свет благословених душа,
добро дошао у свет песника.

Искре Мари Солеј

Данас је прекрасан дан

Настављам,

верујем,

видим.

Указује се пут који сам назирала.

Ширим крила, 

окружена искрама корачам светом.

Снага пулсира,

циклични сјај 

преплављује Планету,

креира чудеса.

Захвална сам што јесам,

уз најмилије свиће прекрасан дан.

Удишем чаролију,

окупана сам Сунцем,

миришем мир,

носе ме невидљиви токови

Природе и Свемира.

Свиће предиван дан.

Праском ствара бескрајни низ.

Чујем шапат:

"Осмехни се,

срећа је заразна.

Није до цвећа,

до семена је.

Негуј га благошћу и љубављу."

Радост трепери у срцу.

Искре Мари Солеј

Немирко

Ћутим јер одговор леди,
певам јер ћу те ту пронаћи,
занесеног у високим тоновима
некадашњих сјајних тренутака.

Молим се и верујем.
Анђели ти већ обасјавају пут ка нама,
милозвучне харфе буде трубе,
одјекује она моја омиљена.

Скамењена и непомична,
одлучујем да више никада,
макар се све изокренуло наопачке,
нећу рећи - други пут ћемо.

Све док капци не залепршају,
док буре не прочисте,
снага не продрма уснуле дамаре,
чекаћу!

Окрени се ка тим бљесцима,
то су твоје искре.
Милиони су жеља у њима,
милиони молитви и поздрава.

До свитања немирко...

Марија Јакшић - Marie Soleil

Дрво љубави и среће

        Седела је дуго на свом дрвету среће и љубави. Благо погнуте главе јер је околни свет није занимао, повремено би се осмехнула. Срце које је благо привијала уз себе било јој је превише драгоцено. Бојала се да га не изгуби, не повреди. Њено дрво је из дана у дан све више старило. Повремено би пустило неки листић у нади да ће дотаћи Љубицу. Узалуд, она је била успавана . Киша срцоликих листова би падала око ње али Љубица се чврсто држала свог маленог срца не обраћајући пажњу.

-Љубицеееее !

-Стрпи се још мало, само да кажем срцу још нешто.

-Љубице, плашим се да не буде касно. Моје гране су тешко повијене, терет љубави их ломи. Љубице, ове љубави су твоје, прихвати их.

-Знаш да не могу то да урадим. Превише га волим.

Стабло се сушило, срцолишће је опадало…Љубица је остајала занесена маштом. Чувала је ту своју љубав градећи штит. Штит је спречавао, није га штитио. Љубица то није могла да схвати. Обећала је да ће га вечно чувати, вечно волети. Бацила је кључ. Заробивши га мислила је да ће их усрећити обоје. Барем је она била убеђена у то.

-Подигни поглед, осврни се Љубице. Прихвати ово што ти пружам.

Узалуд, није га слушала. Била је заслепљена својим романтичним бајкама.

Једнога дана дрво се срушило. Љубица се некако дочекала на ноге. Окренула се и угледала своје дрво среће како осушено и повређено лежи пред њом.

-Дрво моје дивно, па када се све ово десило ? Како нисам приметила да болујеш ?

-Покушао сам да те дозовем али…

Сузе су јој текле. Стварале су поточић носећи са собом срцолишће. Сваки листић је лагано оживљавао и враћао своју јарко црвену боју. Поточић је дотакао и корење. Оживело је и оно. Стабло је враћало своју снагу. Дрво среће се затим усправило а Љубица радосно поскочила и узвикнула:

-Срећо, жив си !

-Успела си да ме оживиш. Само…

-Реци ?

-Немој више ово радити. Нећу се опоравити идући пут. Превише је ово за мене.

-Нећу, обећавам. Зашто немаш оно дивно срцолико лишће ?

-Када будеш ослободила своје драгоцено срце, израшће и лишће.

Љубица га је одмах послушала. Угледала је кључ, брзо га откључала и поцепала папире заклетве да ће чекати праву љубав. Тада се и лишће појавило. Било је смарагдно зелене боје.

-Срећо, зашто лишће није онако црвено као некада ? Лепа је и ова зелена боја али…

-Драга Љубице, желиш ли искрено да моје лишће добије рубин црвену боју као некада?

-Желим, најсрећнија бих била да му се врати та боја. Шта треба да урадим ?

-Треба да заволиш. Прво своје биће, затим да допустиш исто и бићу које је увек уз тебе.

-Али ја волим себе. Волим и друге.

-Не Љубице, није то љубав. Љубав никада не заробљава, није она штит већ подупирач, подршка. Ти си своје срце заробила у свету романтичног маштарења. Љубав је унутрашња снага која покреће. Не мораш је држати, неће она побећи. Кад је пустиш да слободно лети, научила си да волиш.

-Како да је пустим да лети ? Па можда се срце повреди.

-Љубице, искрена љубав не може да повреди. Знај и да, колико год далеко да оде, невидљиве нити је спајају са тобом. Она постаје твоја половина, засебна половина која може бити и одвојена. Ипак, знаћете да сте савршени спој. Бићете слободни а срећни.

      Било је потребно време али је успела. Како знам да је успела ? 

      Па зар не примећујеш светлост боје рубина око нас? То Љубицино дрво среће      блиста! Угрејаће и отопити и твоје срце ако га дуже време посматраш.

Марија Јакшић – Marie Soleil

Les doutes et l'amour

Je ne veux pas écouter,
C'est plus facile de voir.
S'il n'y a pas de preuves,
Comment on pourrait savoir?

On parle d'amour,
De l'avenir qui nous attendent,
Les mots douces,
À mon avis,
Montrent les signes
Comme une alarme.

On n'aime personne
Et on ne va pas souffrir.
Pourquoi vivre encore
Si on va mourir?

Pour être sincère,
On ne cache pas sa vie,
On embrasse le bonheur
Et nos amis.

Il ne reste pas la peur,
Les doutes et la souffrance,
Quand on est ouvert,
Quand on fait la différence.

Marie Soleil

217 - Маrie Soleil - spoljni saradnik - Čestitke!

https://ceo.edu.rs/wp-content/uploads/2019/08/listaSpoljnihSaradnika20192020.pdf?fbclid=IwAR30s_NRXjPT7DHVObhCGIvshG55ONh0jE9n0U9pHgakGErjtOI4ldeQc44

Разумем

Разумем да је то твој начин.
Плашим се да је мој пут другачији.
Не можеш обећати, рано је још за то,
нисам ни сама помислила да их дам,
али ти сечеш ружу у корену,
пре него процвета и наговештај тај.
Понекад поздрав, испраћен пољупцима,
буди и жари још више,
некада пече, рана крвари,
друго или чак треће вече.
Разумем да не можеш,
не обећаваш празно,
ал' машта би ми сада била дража,
волим да сневам да све је ближе,
могуће, дивно, прекрасно сада.
Зато ћу ћутати, пустити, ослободити,
све ове нити што везују нас,
нећу ни тражити, ни сада ни сутра,
јер ти је немогуће, не видиш спас.
Разумем ни да ти све ове речи
неће помоћи,
биће ти смешне, претеране,
знам,
ал' ја сам сањар што снева по ноћи,
да љубав је оно што испуњава дан.
Препуштам сада времену и тишини,
да утре пут твоје среће,
немој се љутити, нећу се јављати,
препуштам судбини, нек одзвони за крај.

Искре Marie Soleil